Лоренс од Арабије у Москви

Прихватио сам позив мог некадашњег професора Антона Гуменског да учествујем на једном онлајн семинару где је мој задатак био да пратим рад и активности студената, и да по потреби подстакнем дискусију или поставим питање како би предавање било што ближе живој настави. Студенти су били ментално одсутни и само „виртуелно” присутни

Онлајн настава била је изнуђено решење за студенте широм света (Фото: EPA-EFE/MICHAEL DODGE)

Ситуација са пандемијом је довела образовни систем у тежак положај. Традиционални начин предавања је замењен онлајн наставом, а то је ситуација са којом просветни радници немају искуства и принуђени су да се прилагођавају у ходу, како ко зна и уме.

Овај текст се базира на искуству које сам недавно имао сарађујући са универзитетом МГИМО из Москве где је онлајн настава, преко зум апликације, први пут организована 2020.  Прихватио сам позив мог некадашњег професора Антона Гуменског да учествујем на једном онлајн семинару где је мој задатак био да пратим рад и активности студената, и да по потреби подстакнем дискусију или поставим питање како би предавање било што ближе живој настави.

Антон Гуменски је особен као и његова предавања. Када је мени предавао морало је да се прочита по једна глава од задате књиге о којој би се дискутовало на следећем часу. Такође је морао да се погледа филм који је у вези са књигом о којој би се расправљало. На пример Књига Едварда Саида и филм „Лоренс од Арабије”. Да би добио оцену студент је био у обавези да објави чланак на „Википедији”. Ангажованост студената на његовим предавањима је била добра, што је у онлајн настави изостало.

На самом почетку било је јасно да су студенти незаинтересовани за ток предавања, да су пасивни и да у правилу избегавају дискусију. Студенти су били ментално одсутни и само „виртуелно” присутни. Семинар је предвиђао писање семинарских радова и читање припремних материјала као основе за праћење предавања и дискусију. Најчешћи проблем са којим се професор сусретао било је непоштовање рокова за предају радова или чак њихов изостанак. Речју,  све обавезе су биле занемариване под изговором лоших интернет веза.

Последично, велики проблем је био у вези са оцењивањем студената у условима онлајн наставе. После лоших искустава, студенти и наставници разумели су предности „живог” предавања и МГИМО се вратио на класичну наставу.

Ако су искуства са онлајн наставом овако лоша на мање захтевним друштвеним предметима, шта се онда догађа тамо где је неопходан лабораторијски, експериментални  рад или на студијама медицине, стоматологије, ветерине, на пример? Ако су са студентима овако лоша искуства, како може изгледати онлајн настава са децом у основној школи или  у гимназији? Како наставу могу пратити они који немају рачунаре или добре интернет везе?

Тешко је поуздано проценити какве и колике штете је пандемија нанела образовном систему будући да ће се штете видети са закашњењем. Нејасно је и колико дуго ова ванредна ситуација може трајати и да ли ће се ситуација слична данашњој поновити и на јесен.

Суочене са кризом без преседана, власти су морале да импровизују и да спасавају што се спасти може. Власти ће имати само лето да се припреме за могући нови талас вируса. Да ли је то време довољно да образовне институције обраде и систематизују досадашња искуства са онлајн наставом? Да ли је направљено упутство за онлајн оцењивање са циљем да оно буде што више као оцењивање у класичној настави? Ако ништа од овога није урађено, ко овим питањима треба да се бави?

Од најважније дилеме се не може побећи – вреди ли жртвовати образовање неколико генерација ђака и студената како би се ове нискоризичне групе заштитиле прекидом живе наставе? Било би опасно уљуљкивати се илузијама да је онлајн настава магично решење и да може заменити интеракцију ђака, студената и њихових професора. Онлајн настава је последње, очајничко решење у крајњој нужди, а не алтернативни облик наставе, колико год то модерно звучало.

Аутор: Бошко Јовановић, магистар међународних односа

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.